Predji preko ponosa ako doneče ti sreču. Nije da ne želim da predjem ali se plašim, plašim se odbijanja, bola, suza... 😥 Možda razmišljam na pogrešan način , možda bih trebala razmišljati o tome šta mogu dobiti a ne izgubiti. Ali , sada shvatam , nemam šta izgubiti, ti više nisi deo mene, sad si deo nje.😟 Ne želim da znam da li sam ti nočas ušla u snove, da li te ljubim, jer u stvarnosti te nema više... A kad bih pregazila ponos, nije bitno ili ja ili ti, ko zna šta bi bilo. Možda ovo nije kraj?😟

Mislila sam da ču te vremenom zaboraviti, prestati da te volim, i da ču krenuti da se navikavam bez tebe… ali ne vredi, ono što se voli, voli se i kad se izgubi!😟

Jel si zaboravio sve one reči, obečanja, planove, maštanja..? Gde je nestalo ono zauvek? Gde je nestalo ono volim te najviše na svetu i nemaš pojma koliko mi značiš? Gde je nestalo ono da sam ja ona koju nikada ne želiš da izgubiš? Gde je nestalo ono da ne možeš da zamislis sebe bez mene? Gde je nestala ona ljubav, sreča, radost, zaljubljenost? 😟

Stari datum ili pesma koja i posle toliko vremena dovodi do euforije… čežnja za samo jednim pitanjem makar ono bilo “kako si?”, nerazjašnjen raskid...Toliko vremena, još više ponosa, promena. Možda neka izostavljena reč ili zagrljaj. Ili ono “volim te, ali za oboje je najbolje ovako” na kraju…😔